САДА РИЈЕЧ О МАСОВНИМ ЧИТАЊИМА
за среду, 1. фебруара 2017
Литургијски текстови ovde
Петрово порицање, Мицхаел Д. О'Бриен
Његово помало изненађујуће, заиста. Након што су разговарали са запањујућом мудрошћу и извршили моћна дела, посматрачи су могли само да се подсмевају и кажу: „Зар он није столар, син Маријин?“
И увредили су се на њега. (Данашње Јеванђеље)
Тај исти Царпентер и данас наставља да говори са задивљујућом мудрошћу и чини моћна дела широм света кроз своје мистично тело, Цркву. Истина је да, где год је Јеванђеље било добродошло и уграђено у последњих 2000 година, оно је преобразило не само срца већ читаве цивилизације. Из овог загрљаја Истина, доброта и лепота су процветале. Уметност, књижевност, музика и архитектура су трансформисане, а брига о болеснима, образовање младих и потребе сиромашних су револуционаризовани.
Ревизионисти су покушали да изврну историјске чињенице, чинећи да изгледа као да је Црква довела до „мрачног доба“ кроз патријархално угњетавање које је држало масе у незнању и зависности. Истина, хришћанство је преобразило Европу из које је произашла не само цивилизована култура, већ и безброј светаца. Али људи из 16. века, у својој гордости, били су „увређени” Црквом, увређени својом вером у Човека за кога су тврдили да је устао из мртвих и дао им морални ауторитет да воде душе људи и народа. Били су увређени побожношћу обичног човека, сводећи своја веровања у сујеверје и глупу фантазију.
Не, ти људи су били прави „просветљени“. Веровали су да кроз филозофију, науку и разум могу створити утопију у којој човечанство неће бити везано супресивним моралом, већ вођено сопственим светлима и етосом; где би „људска права“ заменила заповести; где би религија уступила место рационализму; и где би наука отворила неограничене видике људској креативности, ако не и врата бесмртности.
Али 400 година касније, натпис је на зиду.
Човечанство треба да плаче и време је за плакање... Чак и данас, после другог неуспеха другог светског рата, можда се може говорити о трећем рату, који се водио парцијално, са злочинима, масакрима, разарањима. —ПАПА ФРАЊО, Беседа, 13. септембар 2014. Телеграф
Свети Павле као да је говорио о овим временима, као да је видео сажету верзију протекла четири века и како ће се одиграти будућност „увређених“.
…иако су познавали Бога, нису му дали славу као Богу нити му захвалили. Уместо тога, постали су ташти у свом расуђивању, а њихов бесмислени ум је био помрачен. Тврдивши се да су мудри, постали су безумни... Зато их је Бог кроз пожуде њихових срца предао нечистоти ради међусобног пропадања њихових тела. Заменили су истину Божију за лаж и поштовали и обожавали створење, а не творца. (Рим. 1:21-22, 24-25)
Једног дана, историчари ће се осврнути и рећи да јесте наш времена, времена „културе смрти“ која су била право мрачно доба када се више нису ценили нерођени, болесни и стари; када је достојанство секса било потпуно искоришћено; када је женственост жена маскулинизована, а мушкост мушкараца феминизована; када је етика медицине одбачена и сврхе науке искривљене; када су економије народа биле заведене и оружје народа неоправдано.
Можда, само можда је Бог тај који јесте сада увређени.
Имао сам визију Исусове руке подигнуте изнад света, спреман да је удари. Господ ми је дао лектиру да читамо, размишљамо и да променимо ток свог живота, док још имамо времена да се обратимо и будемо добри људи:
Тешко онима који зло називају добрим, а добро злом, који таму мењају у светло, а светлост у таму, који горко мењају у слатко, а слатко у горко! Тешко онима који су мудри у својим очима и разборити у себи! Тешко првацима у испијању вина, храбрим у мешању жестоког пића! Онима који за мито ослобађају кривца, а праведника одузимају права! Зато, као што огњени језик лиже стрниште, као што се сува трава смежура у пламену, тако ће им се корен иструлити, а цвет ће се распршити као прах. Јер су презрели закон Господа над војскама, и презрели реч Свеца Израиљевог. Зато се гнев Господњи распламса на народ његов, он подиже руку своју да их удари. Кад се планине потресу, њихови лешеви биће као отпад на улицама. Због свега овога, његов гнев се не враћа, и рука његова још је испружена (Исаија 5:20-25). —Јављање Исуса Едсону Глауберу из Итапиранге, Бразил; 29. децембра 2016. године; Надбискуп Царилло Гритти, ИМЦ Итацоатиара, одобрио је натприродни карактер указања у мају 2009.
Пре неки дан, неко ми је на Фејсбуку написао: „Једина опипљива ствар коју религија постиже је јасно очигледна — рат и злочин из мржње. На шта сам одговорио: „Које Исусово учење промовише 'рат и злочин из мржње'? Није било одговора.
У Америци нема стотину људи који мрзе католичку цркву. Постоје милиони људи који мрзе оно за шта погрешно верују да је католичка црква — што је, наравно, сасвим друга ствар. —Слуга Божји, надбискуп Фултон Шин, Предговор за Радио Реплиес Вол. 1, (1938) стр. ик
…због чега мислим да је Бог био толико стрпљив са овом генерацијом, која је заиста „народ у тами“. [КСНУМКС]цф. Матеј 4:16
Па ипак, кроз живот и откривење Исуса, који је слика Оца, имамо ново и дубље разумевање Божје љубави према нама. Чак и када Његова правда дође, и ово је милост.
Сине мој, не гледај олако на дисциплину Господњу, нити губи храброст када те он казни. Јер Господ кажњава онога кога воли, и кажњава сваког сина кога прими. (Данашње прво читање)
Можда ми Хришћани увређени од Бога и данас... увређени Његовим честим ћутањем, увређени нашим страдањима, увређени неправдама које он допушта у свету, увређени слабостима и саблазан чланова Цркве, и тако даље. Али ако смо увређени, то је обично из једног од два разлога. Једна је да нисмо прихватили дивну, али застрашујућу стварност која такође створен по обличју Божијем, имамо слободну вољу, која се може користити за добро или зло. Још нисмо преузели одговорност на себе. Друго, још увек немамо довољно дубоку веру да верујемо да Бог током историје чини да све функционише на добро онима који га воле. [КСНУМКС]цф. Рим 8: 28
Био је задивљен њиховом недостатком вере. (Данашње Јеванђеље)
Чак и сада, чак и када се чини да се Господња рука спрема да се спусти на овај бунтовни свет, морамо да верујемо да све патње које Он дозвољава човеку да пожње од онога што је посејао, да нас и даље воли.
Као што се отац смилује на своју децу, тако се смилује Господ на оне који га се боје, јер он зна како смо створени; сећа се да смо прах. (Данашњи псалам)
У то време, свака дисциплина се чини разлогом не за радост, већ за бол, али касније она доноси миран плод праведности онима који су њиме обучени. (Прво читање)
РЕЛАТЕД РЕАДИНГ
Ово министарство функционише уз вашу подршку. Наздравље!
На путовање са Марком у Сада Ворд,
кликните на банер испод да бисте претплатити се.
Ваша е-пошта се неће делити ни са ким.
