САДА РИЈЕЧ О МАСОВНИМ ЧИТАЊИМА
за понедељак девете недеље уобичајеног времена, 1. јуна 2015
Спомен Светог Јустина
Литургијски текстови ovde
СТРАХ, браћо и сестре, утишава Цркву на много места и самим тим затварање истине. Трошкови наше треме се могу рачунати у душе: мушкарци и жене остављени да пате и умиру у свом греху. Да ли уопште више размишљамо на овај начин, размишљамо ли о духовном здрављу једни других? Не, у многим жупама немамо јер смо више забринути за досадашње стање него цитирање стања наших душа.
У данашњем првом читању, Товит се припрема да празником Педесетнице прослави празник. Он каже,
…спремљена је фина вечера me… стол је био постављен me.
Али Товит је био свестан да су благослови које је добио требало да буду подељени. И зато је замолио свог сина Тобије да „изађе и покуша да нађе сиромаха“ да му подели оброк.
Као католици, добили смо праву гозбу истина, коме је поверена пуноћа Откривења, „цела“ истина, да тако кажем, о питањима вере и морала. Али то није гозба само за „мене“.
Како се могла развити идеја да је Исусова порука уско индивидуалистичка и усмерена само на сваку особу појединачно? Како смо дошли до овог тумачења „спасења душе“ као бега од одговорности за целину и како смо хришћански пројекат схватили као себичну потрагу за спасењем која одбацује идеју служења другима? —ПЕЗА БЕНЕДИКТ КСВИ, Спе Салви (Савед Ин Хопе), н. 16
Товит тражи од свог сина да доведе „искреног обожаватеља Бога“ да дели његов оброк. То јест, наша мисија као Цркве није да намећемо истину онима који је не желе, да баратамо Речју Божијом као батином. Али због наше стидљивости, чак и они који су данас отворени за истину бивају лишени те „хране“ и гладују. Они су ускраћени јер се плашимо да будемо одбачени и прогоњени, и тако запечатимо своје усне. „Особа у страху“, каже папа Фрањо,
…не ради ништа, не зна шта да ради: уплашена је, уплашена, усредсређена на себе да јој се не би десило нешто штетно или лоше… страх води себичном егоцентризму и паралише нас. — ПАПА ФРАЊО, Јутарња медитација, Л'Оссерваторе Романо, Веекли ед. на енглеском, н. 21, 22. мај 2015
Товит се није плашио да отвори своје срце сиромашнима. Али његов син Товија се враћа и каже:
Оче, један од наших је убијен! Његово тело лежи на пијаци где је управо задављен!
Тобит је без оклевања скочио на ноге, однео мртваца са улице и ставио га у једну од својих соба да би га следећег јутра сахранили. Затим је појео свој оброк „од туге“. Али видите, Тобит није ово урадио без трошкова. Јер комшије су му се ругале говорећи:
Још се не плаши! Једном пре него што су га ловили за погубљење управо због ове ствари; па сад кад је једва побегао, ево га опет сахрањује мртве!
Свуда око нас данас су духовно сиромашни и „мртви“, посебно жртве сексуалног неморала. Стална промоција алтернативних облика брака, пожуде, сексуалних заблуда, експлицитног сексуалног образовања, порнографије и слично „убијају“ душу човека, а најалармантније је младост. Па ипак, страх, политичка коректност и жеља за одобравањем су кастрирање и ућуткивање Тела Христовог. Хомилије често умирују наш его, престају да нас позивају на покајање и избегавају проблеме са „врућим дугметом“ који би изазвали контроверзе ако не и прогон. Епископи иза својих капија издају замашне и елегантне изјаве које медији углавном игноришу и ретко 
читају мирјани. А лаици затварају уста на радном месту, у школама и на пијаци да би „очували мир“.
Боже мој, зар нисмо као свештеник и Левит у причи о милосрдном Самарићанину, који још једном ходамо „супротном страном“ пута како бисмо избегли лично суочавање, превијање и зацељивање рана наше браће на самрти и сестре? Заборавили смо шта значи „плачите са онима који плачу“. [КСНУМКС]цф. Рим 12: 15 Попут Товита, плачемо ли због сломљености ове генерације? И ако је тако, да ли плачемо зато што је свет постао „тако лош“ или плачемо из саосећања према другима који су у ропству? Падају ми на памет речи светог Павла:
Кажем вам, браћо, време истиче. Од сада, нека се они који имају жене понашају као да их немају, они који плачу као да не плачу, они који се радују као да се не радују, они који купују као да не поседују, они који користе свет као да га не користе у потпуности. Јер свет у свом садашњем облику пролази. (1 Кор 7:29-31)
Да, овој генерацији време истиче — скоро сваки аутентични пророк на свету труби у ову трубу (за оне који имају уши да чују). Папа Бенедикт позвао је Цркву да се пробуди за зло које нас окружује:
Сама наша поспаност Божијем присуству чини нас неосетљивима на зло: Бога не чујемо јер не желимо да нас узнемирава и зато остајемо равнодушни према злу.„...такво расположење доводи до „А извесна бешћутност душе према сили зла... поспаност ученика није проблем тог једног тренутка, него целе историје, 'поспаност' је наша, оних од нас који не желимо да видимо сву силу зла и не желимо да улазимо у његову Страст.” —ПАПА БЕНЕДИКТ КСВИ, Католичка новинска агенција, Ватикан, 20. априла 2011, Општа публика
Дакле, свету треба више од истине истина у љубави. Односно, попут Товита, изубијане и повређене душе чекају да их примимо у „собију“ нашег срца где можемо да их оживимо. Само када душе знају да их волимо, оне су заиста отворене да приме лек истине који нудимо.
Зар смо то заборавили истина нас ослобађа? Данас све више католика купује лаж да толеранција, него је пут ка миру. И отуда, наша генерација је почела да толерише, са изузетком неколико храбрих душа, скоро сваку абберацију коју човечанство може замислити. „Ко сам ја да судим?”, кажемо – изокрећући значење трендовске изјаве папе Фрање. И тако чувамо мир, али а лажни мир, јер ако нас истина постави ф
рее, онда лаж заробљује. Лажни мир је а семе уништења да ће пре или касније отмети наше душе, породице, градове и народе аутентичног мира ако га пустимо да никне, расте и укорени се међу нама „јер ко сеје за своје тело, пожњеће поквареност од тела“ [КСНУМКС]цф. Гал 6:8.
Кристијане, ти и ја смо позвани храброст, не удобност. Осећам како Господ данас плаче питајући нас:
Хоћеш ли оставити моју браћу и сестре да мртве?
Или ћемо попут Товита трчати к њима са Јеванђељем живота — упркос ругању и прогону које ризикујемо да нанесемо на себе?
У светлу данашњег читања, желим да започнем серију писања ове недеље О људској сексуалности и слободи да бисмо проговорили светлост у потпуну таму која је у наше време напала овај најдрагоценији дар наше сексуалности. То је у нади да ће неко, негде, пронаћи духовну храну која му је потребна да би почео да лечи ране својих срца.
Више волим Цркву која је у модрицама, повређена и прљава јер је била на улици, него Цркву која је нездрава од затварања и од тога да се држи сопствене безбедности... Ако нас нешто с правом узнемирава и мучи нашу савест, то је чињеница да многа наша браћа и сестре живе без снаге, светлости и утехе рођене из пријатељства са Исусом Христом, без заједнице вере која би их подржавала, без смисла и циља у животу. Више од страха да ћемо залутати, надам се да ћемо бити дирнути страхом да останемо затворени у структурама које нам дају лажни осећај сигурности, у оквиру правила која нас чине оштрим судијама, унутар навика због којих се осећамо безбедно, док пред нашим вратима људи гладују и Исус се не умара да нам говори: “Дај им нешто за јело” (Mk КСНУМКС: КСНУМКС). -ПАПА ФРАЊА, Евангелии Гаудиум, н. 49
РЕЛАТЕД РЕАДИНГ
Хвала на молитвама и подршци.
