Јустин Трудеау на Гаи Приде Параде, Ванцоувер, 2016; Бен Нелмс / Ројтерс
ИСТОРИЈА показује да када мушкарци или жене претендују на вођство државе, они готово увек долазе са идеологија—И тежите да одете са а завештање. Мало је само пуких менаџера. Било да су то Владимир Лењин, Хуго Чавез, Фидел Кастро, Маргарет Тачер, Роналд Реган, Адолф Хитлер, Мао Зедонг, Доналд Трамп, Ким Јонг-ун или Ангела Меркел; било да су лево или десно, атеиста или хришћанин, брутални или пасивни - намеравају да оставе свој траг у историјским књигама, у добру и у злу (увек мислећи да је то „на боље“, наравно). Амбиција може бити благослов или проклетство.
Џастин Трудо, премијер Канаде, није изузетак. У овом младом, дивном вођи, видимо да се историја поново понавља: јак идеолог је нашао савршене услове да сеје, залива и жање свој поглед на свет практично одједном. Само је неколико диктатора у прошлом веку било тако „срећно“. Лењин, Хитлер, Кастро, Чавез... на тацни су им предали рањивост своје нације. У случају Канаде, то је плодно тло моралног релативизма које гаји углавном ћутљиво свештенство, морално слаби лаици, и попрскано ђубривом политичка коректност.
Није ни чудо што је Трудеау јавно хвалио „кинеску диктатуру“ и подбацивао се Фиделу Кастру.[КСНУМКС]цф. Није моја Канада, господине Трудеау Ти људи су добили „поклон“ који су Канађани у суштини предали Трудоу: довољно пасивности да спроведу свој режим. Оно што су на крају постигли кроз чизме 
и силу, Трудеау је учинио кроз демократију и бесмислену опозицију. За само две кратке године, он је поставио темеље за тоталитарну државу у земљи која је некада била „прави север јак и слободна”. Забранио је сваком ко је за живот да влада његовом странком. Он је ојачао геј „брак” и трансродност као „канадске вредности”, користећи милионе пореских долара за „идеолошку колонизацију” у иностранству. А сада ускраћује грантове за летње студентске програме сваком послодавцу који претходно не потпише „потврђивање“ да се слаже са „правима“ на абортус и трансродне особе.[КСНУМКС]цф. ЛифеСитеНевс.цом Овај последњи маневар је толико храбра увреда Канадској повељи о правима и верским слободама, да се практично могло чути колективно дахтање због Трудоове охолости. Током Божића, вредни, продуктивни и верни Канађани ће размењивати забринуте погледе док се питају колико још имају времена пре него што „полиција мисли“ буквално покуца на врата.
Заправо имам неко дивљење према Кини, јер им основна диктатура омогућава да заиста преокрену економију ... имајући диктатуру у којој можете радити шта год желите, што ми се чини прилично занимљиво. — Џастин Трудо, Национална пошта, Нов. КСНУМКСтх, КСНУМКС
КА ТОТАЛИТАРИЗМУ
Ако појам „полиције мисли“ звучи као претеривање, то се дешава док говоримо управо у тој Кини којој се Трудо отворено дивио. Како преноси Ассоциатед Пресс…
...хиљаде — вероватно десетине хиљада — људи... су без суђења одведени у тајне заточеничке логоре због наводних политичких злочина који се крећу од екстремистичких мисли до пуког путовања или студирања у иностранству. Масовни нестанци, који су почели прошле године, део су свеобухватних напора кинеских власти да искористе притворе и надзор заснован на подацима како би наметнули дигиталну полицијску државу... Влада је свој програм притвора назвала „стручном обуком“, али њен главни чини се да је сврха индоктринација. — „Дигитална полицијска држава окова кинеску мањину“, Џери Ши; 17. децембар 2017; апневс.цом
Године 1993., говорећи стотинама хиљада католичке омладине из целог света – то јест Трудоовој генерацији – папа Јован Павле ИИ је упозорио да ће њихова слобода бити директно нападнута, пророчка реч која се испуњава пре самог нашег очи:
„Овај чудесни свет — који је Отац толико волео да је послао свог јединог Сина да га спасе — представља позориште бескрајне битке која се води за наше достојанство и идентитет као слободних, духовних бића. Ова борба је паралелна са апокалиптичном борбом описаном у [Откривење 12]. Борбе смрти против живота: „култура смрти“ настоји да се наметне нашој жељи да живимо и живимо пуним плућима. Има оних који одбацују светлост живота, преферирајући „бесплодна дела таме“ (Еф 5:11). Њихова жетва је неправда, дискриминација, експлоатација, превара, насиље. У сваком добу, мера њиховог очигледног успеха је смрт Невиних. У нашем веку, као ни у једном другом тренутку у историји, „култура
смрти” је преузео друштвени и институционални облик легалитета да оправда најстрашније злочине против човечности: геноцид, „коначна решења”, „етничко чишћење” и масовно „одузимање живота људских бића чак и пре њиховог рођења, или пре него што стигну до природне тачке смрти“... Огромни делови друштва су збуњени око тога шта је исправно, а шта погрешно, и препуштени су на милост и немилост онима који имају моћ да „створе“ мишљење и наметну га другима. —Хомили, Хомили, Цхерри Цреек Стате Парк Хомили, Денвер, Цолорадо, 15. август 1993; ватицан.ва
Али ако је историја ишта показала, то је да без обзира колико моћна или убедљива држава може да буде у наметању свог мишљења другима, ако није укорењена у истини, увек, увек пропада. Као кућа саграђена на песку. Или попут обала реке које на крају пропадну када поплава светлости и правде запљусне. Тако ће бити поново са Трудоовим режимом, чак и ако би то било, преко његових наследника, последњих деценија. На крају ће истина победити.
У овом случају, истина је сама природа.
ПРИРОДА СТВАРИ
Пре неки дан, са лукавим осмехом на лицу, мој четрнаестогодишњак је изјавио: „Тата, желим да се идентификујем као осамнаестогодишњак – да бих могао да пијем. Шалио се. Али играо сам.
„Ево проблема, синко. Иако се осећате да имате осамнаест година, биолошки, имате четрнаест година. Не постоји ништа на свету што би то могло да промени; то је биолошки немогуће.” Бацио сам поглед на свог седамнаестогодишњака који је знао куда ово води. Нисам могао да одолим прилици да предајем. „Такође, чак и ако се идентификујете као жена, ваша биологија вам говори да сте мушкарац. Не постоји ништа што би то могло да промени, без обзира како се осећате." Или постоји?
Кружи прича о „вестима“ о Иранки која је желела да изгледа као Анђелина Џоли. Наводно, после неколико операција и хиљада долара, ова јадна жена сада једва да личи на људско биће. Она није више Џоли него што је била пре прве операције. Иако је прича сада спорна (Пхотосхоп?), постоје и други документовани појединци који су потрошили богатство покушавајући да постану „Кен“ и „Барби“, Елвис или неко други кроз више операција.
Исто тако, многи дечаци или девојчице, мушкарци или жене, користе нож хирурга да би „променили“ свој пол. Али на крају дана, њихова исечена, ушивена и у суштини осакаћена тела не мењају биолошку стварност: они остају или мушко или женско – хромозом је изван ножа.
Тако се поставља питање етике, посебно технологије и напретка. Чак и ако човек може да направи нуклеарну бомбу, зар не? Чак и ако можемо да променимо време, зар не? Чак и ако можемо да направимо роботе који раде сто пута брже и ефикасније од човека, зар не? Иако можемо генетски да модификујемо нашу храну, зар не? Иако можемо да клонирамо људска бића, зар не? Па чак и ако можемо да прерадимо водовод појединца да личи на супротни пол, зар не?
Тама која представља стварну претњу човечанству, на крају крајева, јесте чињеница да он може да види и истражује опипљив материјал
ствари, али не можемо да видимо куда иде свет или одакле долази, куда иде наш живот, шта је добро, а шта зло. Тама која обавија Бога и замагљује вредности је стварна претња нашем постојању и свету уопште. Ако Бог и моралне вредности, разлика између добра и зла, остану у мраку, онда су сва друга „светла“, која нам стављају на дохват руке такве невероватне техничке подвиге, не само напредак већ и опасности које нас и свет доводе у опасност.. —ПАПА БЕНЕДИКТ КСВИ, проповед о Ускршњем бденију, 7. априла 2012
„Ризик“ је да када изгубимо из вида нашу објективну људскост, ко смо, а ко нисмо, онда вакум је неизбежно испуњен онима који су спремни и вољни да га редефинишу. Улази Јустин Праведни, бранилац мањина и свих потлачених (минус хришћана) са својим свеобухватним диктатом да сви и све буду једнаки. Ово је, без сумње, његово жељено наслеђе. Међутим, сваки закон који губи из вида неприкосновено достојанство сваки људско биће је, по дефиницији, неправедан закон.
… Грађански закон не може противречити исправном разуму без губитка обавезујуће снаге за савест. Сваки људски створен закон је легитиман утолико што је у складу са природним моралним законом, признат правим разумом и у мери у којој поштује неотуђива права сваке особе. -Разматрања у вези са предлозима за правно признавање синдиката између хомосексуалних особа; КСНУМКС.
И тако, Трудеау и диктатори којима се диви, једноставно изнова понављају трагедију историје, али у његовом случају, у 
назив „људска права“. Међутим, свако неправедно право додељено једном људском бићу аутоматски нарушава праведна права другог.
Процес који је некада довео до откривања идеје „људских права“ – права својствена свакој особи и која је претходила било ком Уставу и државном законодавству – данас је обележен изненађујућом контрадикцијом… изворно и неотуђиво право на живот доводи се у питање или ускраћује на основу парламентарног гласања или воље једног дела народа — чак и ако је то већина. Ово је злокобни резултат релативизма који влада без супротстављања: „право“ престаје да буде такво, јер више није чврсто утемељено на неприкосновеном достојанству личности, већ је потчињено вољи јачег дела. На тај начин демократија, у супротности са сопственим принципима, ефективно иде ка облику тоталитаризма. - ПОЗИВИ ЈОХН ПАУЛ ИИ, Евангелиум Витае, “Јеванђеље живота”, н. 18, 20
Када је у питању нерођено, медицинска наука износи неизбежну истину: од тренутка зачећа постоји јединствена, самостална, жива људско биће у својој мајци. Једина разлика у том тренутку између ембриона, вас и мене, је што је млађи. Све тегобе околности, осећања и слично не мењају стварност тог живог бића.
Исто тако, када је реч о „родној идеологији“, биологија нам говори да посредне потешкоће, осећања и слично не могу да промене стварност коју потврђује медицинска наука, а пре свега хиљаде година мудрости и искуства.
Комплементарност мушкарца и жене, врх божанског стварања, доводи у питање такозвана родна идеологија, у име слободнијег и праведнијег друштва. Разлике између мушкарца и жене нису у противљењу или подређивању, већ у томе присна веза генерација,
увек по „лику и подобију“ Божијем. —ПАПА ФРАЊО, обраћање порториканским бискупима, Ватикан, 08. јуна 2015
Има их, наравно, који do боре се са својим сексуалним идентитетом, а они ће се само повећавати како држава наложи да наставници сада морају рећи малим дечацима и девојчицама да нису нужно дечаци и девојчице. И они ће у то поверовати – као што су мала деца спремно веровала да су Јевреји у Немачкој били подљуди, или да су црнци мање људи у Америци, или да нерођени уопште нису људи – само „мрља меса“.
Ужаси манипулације образовањем које смо искусили у великим геноцидним диктатурама двадесетог века нису нестали; задржале су актуелну актуелност под разним маскама и предлозима и, претварајући се у модерност, гурају децу и младе да корачају диктаторским путем „само једног облика мишљења“... —ПАПА ФРАЊО, порука члановима БИЦЕ (Међународни католички дечји биро); Радио Ватикан, 11. април 2014
Али Фрања је такође рекао да морамо правити разлику између оних који се искрено боре и оних који имају јасну идеолошку агенду да ућуткају опозицију. За прве, посебно, морамо бити лице Христово, са два ока љубави и истине:
… Мушкарци и жене са хомосексуалним склоностима „морају бити прихваћени с поштовањем, саосећањем и осећајношћу. Треба избегавати сваки знак неправедне дискриминације у њиховом погледу “. Позвани су, попут осталих хришћана, да живе у врлини целомудрености. Међутим, хомосексуална склоност је „објективно поремећена“, а хомосексуалне праксе су „грехови који су у супротности са чедношћу“. -Разматрања у вези са предлозима за правно признавање синдиката између хомосексуалних особа; н. 4; Конгрегација за доктрину вере, 3. јун 2003
Али и „хетеросексуалне“ склоности према прељуби, предбрачном сексу и мастурбацији. Све позвани да живе у оквиру природног моралног закона јер ће вас само „истина ослободити“.
Наравно, аргумент је да они са склоностима ка скретању полова сматрају да им је „природно“ да се идентификују са једним од око 7 полова (и рачунамо). Али ако треба да заснивамо закон на ономе што „осећамо“ да је природно, онда закон мора да поштује и оне чија урођена природа треба да буде одбијена привлачношћу истог пола – Уобичајено људске врсте; мора поштовати да сама природа диктира да се размножавање врсте одвија управо кроз заједницу мушкарца и жене, и само њих. Али данас имамо Џастина Трудоа који у суштини осуђује милијарде људи пре њега који су једноставно следили свој биолошки састав и природне инстинкте, и стога, који инсистирају на томе да се градивни блокови друштва не могу дирати: тј. брак између мушкарца и жене.
Принуда је само прво оруђе тоталитаризма.
У име толеранције, толеранција се укида... —ПОПЕ БЕНЕДИЦТ КСИВ, Светлост света, Разговор са Питером Зевалдом, стр. КСНУМКС
НАША ТОТАЛИТАРНА ВРЕМЕНА
Падају ми на памет два филма која су парабола нашег времена. У филмској серији Игре глади, владајућа класа је створила алтер реалност у којој су линије између исправног и погрешног, мушког и женског, и добра и зла
затамњен.
Ново доба које освану, настаниће савршена, андрогина бића која потпуно заповедају космичким законима природе. У овом сценарију, хришћанство мора бити елиминисано и уступити место глобалној религији и новом светском поретку. -Исус Христос, носилац воде живота, н. 4, Папинска већа за културу и међурелигијски дијалог
А онда, у филму Почетак, супруга главног јунака је убеђена да је једини стварни свет онај у њеној глави и да мора да изврши самоубиство да би заиста ушла реалност. Није важно шта јој муж каже, она је уверена да зна истину која ће је ослободити. Али њена "истина"-без везе са логиком— постаје њена пропаст. Тако је и у наше време, посебно у Трудоовој Канади.
… Од апстрактне, негативне религије се прави тирански стандард којег сви морају следити. То је онда наизглед слобода - из јединог разлога што је ослобађање од претходне ситуације. —ПЕЗА БЕНЕДИКТ КСВИ, Светлост света, разговор са Петером Сеевалдом, п. КСНУМКС
Али као што је Бенедикт рекао на другом месту: „Хришћани овог времена... са љубављу према Христу, према његовим речима и према Истини... не могу се спустити на компромисе. Истина је Истина; нема компромиса. “[КСНУМКС]цф. Општа публика, 29. август 2012; ватицан.ва
ХРАБРОСТ!
С тим у вези, надам се да ћете они међу вама у Канади, Аустралији, Британији и другим земљама у којима се ова нова религија 
наметнут, наћи ће храброст у завршној речи Јована Павла ИИ младима на том Светском дану младих 1993:
Не плашите се да изађете на улице и на јавна места, попут првих апостола који су проповедали Христа и Радосну вест спасења на трговима градова, градова и села. Није време да се стидимо Јеванђеља. Време је да се то проповеда са кровова. Не плашите се изласка из удобног и рутинског начина живота, како бисте прихватили изазов објављивања Христа у модерној „метрополи“. Ви сте ти који морате „изаћи у заобилазни пут“ и позвати све које сретнете на гозбу коју је Бог припремио за свој народ. Јеванђеље се не сме скривати због страха или равнодушности. Никада није требало да буде скривено насамо. Мора се поставити на постоље како би људи видели његову светлост и похвалили нашег небеског Оца. —Хомили, Хомили, Цхерри Цреек Стате Парк Хомили, Денвер, Цолорадо, 15. август 1993; ватицан.ва
Ова храброст, међутим, није толико осећај који скупимо, већ милост коју користимо. “Молитва“, каже папа Бенедикт, „није губљење времена, оно не одузима време нашим активностима, чак ни апостолским, већ је тачно супротно: само ако смо у стању да имамо веран, сталан и поверљив живот у молитви, Бог ће сам нам даје способност и снага да живимо срећно и спокојно, да савладамо тешкоће и да сведочимо храбро њему."[КСНУМКС]цф. Општа публика, 29. август 2012; ватицан.ва
То — и треба да имамо апсолутно поверење у Истину, коју морамо да предлажемо изнова и изнова, „чак и када се политике држава и већине јавног мњења крећу у супротном смеру. Истина, заиста, црпи снагу из себе, а не из количине пристанка коју изазива”: [КСНУМКС]ПАПА БЕНЕДИКТ КСИВ, Ватикан, 20. март 2006
Са својом дугом традицијом поштовања исправног односа између вере и разума, Црква има кључну улогу у супротстављању културним струјама које, на основу екстремног индивидуализма, настоје да промовишу појмове о
слобода одвојена од моралне истине. Наша традиција не говори из слепе вере, већ из рационалне перспективе која повезује нашу посвећеност изградњи аутентично праведног, хуманог и просперитетног друштва са нашим коначним уверењем да космос поседује унутрашњу логику која је доступна људском расуђивању. Црквена одбрана моралног расуђивања заснованог на природном закону заснива се на њеном уверењу да овај закон није претња нашој слободи, већ пре „језик“ који нам омогућава да разумемо себе и истину свог бића, и тако обликовати праведнији и хуманији свет. Она стога предлаже своје морално учење као поруку не ограничења, већ ослобођења, и као основу за изградњу сигурне будућности. —ПАПА БЕНЕДИКТ КСВИ, Обраћање бискупима Сједињених Америчких Држава, Ад Лимина, 19. јануара 2012; ватицан.ва
Желим да позовем младе људе да отворе своја срца за Јеванђеље и постану Христови сведоци; ако је потребно и Његово мученици-сведоци, на прагу Трећег миленијума. —СТ. ЈОХН ПАУЛ ИИ младима, Шпанија, 1989
РЕЛАТЕД РЕАДИНГ
Мој пријатељ Кевин Дунн разоткрива лажи иза еутаназије. Молимо вас подршка његов документарац:
Није моја Канада, господине Трудеау
Када држава санкционише злостављање деце
Ваша подршка је гориво овог министарства.
Благословио и хвала!
На путовање са Марком у Сада Ворд,
кликните на банер испод да бисте претплатити се.
Ваша е-пошта се неће делити ни са ким.
Фусноте
| ↑1 | цф. Није моја Канада, господине Трудеау |
|---|---|
| ↑2 | цф. ЛифеСитеНевс.цом |
| ↑3 | цф. Општа публика, 29. август 2012; ватицан.ва |
| ↑4 | цф. Општа публика, 29. август 2012; ватицан.ва |
| ↑5 | ПАПА БЕНЕДИКТ КСИВ, Ватикан, 20. март 2006 |